Odvojena Stvarnost

Day 2,723, 06:18 • Published in Serbia Serbia • by eArizon

Razgovarali smo o mom interesovanju za znanje, ali nas dvojica smo se, kao obično, kretali različitim putevima. Ja sam govorio o akademskom znanju koje prevazilazi iskustvo, dok je on govorio o neposrednom poznavanju sveta.
»Znaš li ti išta o svetu oko sebe?« upitao me.
»Znam svašta«, odgovorih.
»Hoću da kažem osećaš li svet oko sebe?«
»Osećam onoliko koliko mogu.«
»To nije dovoljno. Moraš da osetiš sve, inače ti svet postaje besmislen.«
Odgovorio sam mu klasičnim argumentom da ne moram da probam čorbu da bih doznao kako se spravlja, niti električna struja mora da me protrese da bih znao za elektricitet.
»Govoriš tako da to onda ispada glupo«, reče. »Meni se čini da ti želiš da se držiš svojih argumenata i pored toga što od njih nemaš nikakve koristi; želiš da ostaneš isti pa makar to i ne bilo dobro za tebe.«
»Ne znam o čemu to govoriš.«
»Govorim o tome da nisi potpun. Nemaš mira.«
Te reči me naljutiše. Bio sam uvređen. Pomislih da on svakako nije pozvan da sudi o mojim postupcima ni o mojoj ličnosti.
»Muče te mnogi problemi«, reče. »Zašto?«
»Ja sam samo čovek, don Huane", rekoh jogunasto.
Rekao sam to isto onako kako je moj otac imao običaj da kaže. Kad god bi rekao da je samo čovek, tim je prećutno izjavljivao da je slab i bespomoćan i te njegove reči bile su, kao i moje, u krajnjoj liniji pune očajanja.
Don Huan se zagleda u mene kao i onda, prvogdana kad smo se upoznali.
»Suviše misliš o sebi«, reče pa se nasmeši. »I to te neobično zamara i navodi da se izdvojiš od sveta koji te okružuje i da se držiš svojih argumenata. Zato i imaš samo probleme. I ja sam samo čovek, ali kad to kažem, ne mislim isto što i ti.«
»Šta ti pod tim podrazumevaš?«
»Ja sam savladao svoje probleme. Šteta što mi je život tako kratak da ne mogu da uhvatim sve što bih želeo. Ali to nije problem; to je samo šteta.«
Svidelo mi se kako je to rekao. U njegovom glasu nije bilo sažaljenja prema samom sebi.




S mesta na kome sam sedeo video sam te dečake kroz stakleni prozor. Dvojica mlađih ljudi sedoše za jedan sto, i dečaci se sjatiše oko njih, nudeći se da im očiste cipele. Ona dvojica to odbiše i ja se veoma iznenadili videći da dečaci ne navaljuju, nego da se vraćaju i opet sedaju na ivicu pločnika. Malo zatim 3 muškarca odevena kao poslovni ljudi ustadoše od stola i odoše, a dečaci pritrčaše njihovom stolu i počeše da jedu ono što je iza njih ostalo. Za tren oka tanjiri su bili sasvim očišćeni. Isto se dogodilo i sa svim što je ostalo na drugim stolovima.
Primetio sam da su ta deca bila veoma uredna; ako bi prosula vodu, obrisala bi je odmah svojim krpama za čišćenje obuće. Zapazio sam takođe i to kako su te
meljito sve slistili. Jeli su čak i kocke leda koje su još ostale u čašama, i kriške limuna od čaja, i to zajedno sa korom. Iza njih nije ostajala više ni mrvica hrane, ni kap pića.
Tokom svog boravka u hotelu otkrio sam da između te dece i šefa restorana postoji sporazum; dečacima je bilo dopušteno da se vrzmaju oko restorana da bi zaradili koju paru od gostiju, a smeli su takođe i da jedu sve što iza njih ostane, pod uslovom da nikoga ne gnjave i da ništa ne razbiju. Bilo ih je ukupno 11, i to od 5 do 12 godina; najstariji je ipak sedeo malo izdvojen od ostalih koji su ga namerno odbacivali, pevajući mu podrugljivo pesmicu o tome kako on već ima pubertetske malje i da je suviše star za njihovo društvo.
Posle 3 dana tokom kojih sam ih posmatrao kako se poput kobaca stušte i na najbednije ostatke hrane, bilo mi je zaista teško i otišao sam iz tog grada uveren da nema nade za tu decu čiji je svet već omeđen svakodnevnom borbom za mrvice hleba.
»Da li ih ti žališ?« uzviknu don Huan upitnim tonom.
»Žalim, svakako«, odgovorili.
»Zašto?«
»Zato što mi je stalo do toga da svima ljudima bude dobro. To su deca i njihov svet je ružan i jeftin.«
»Čekaj! Čekaj! Kako možeš da kažeš da je njihov svet ružan i jeftin?« upita don Huan podrugljivo ponavljajući moje reči.
»Misliš da si ti u boljem položaju, je li?«
Odgovorih da tako mislim, i on me upita zašto. Rekoh mu da je moj svet, u poređenju sa svetom te dece, mnogo raznovrsniji i bogatiji kako po onome što mogu da doživim i iskusim tako i po prilikama koje mi se pružaju za lično zadovoljstvo i razvoj moje ličnosti. Don Huan se nasmeja prijateljski i iskreno. Reče da, ako ne pripazim na svoje reči, nikada neću moći ništa da saznam o bogatstvu i prilikama u svetu te dece.
Pomislih da to don Huan govori iz čiste tvrdoglavosti. Mislio sam zaista da mi oponira samo zato da bi me naljutio. Iskreno sam verovao da ta deca nemaju baš nikakve izglede za intelektualni razvoj. Obrazlagao sam svoje stanovište još neko vreme, a onda ine don Huan otvoreno upita:
»Zar mi nisi jednom rekao da je za čoveka, po tvom mišljenju, najveći uspeh da postane čovek od znanja?«
Rekao sam to, i sad sam ponovio da je po mom mišljenju najveći intelektualni uspeh postati čovek od znanja.
»Misliš li da bi ti taj toliko bogati svet ikada pomogao da postaneš čovek od znanja?« upita don Huan s izvesnim sarkazmom.
Nisam mu odgovorio, a onda on ponovi to isto pitanje drugim rečima, kao što i ja činim kad mu postavim pitanje koje, mislim, nije razumeo.
»Drugim rečima«, reče on sa širokim osmehom, očigledno primetivši da sam shvatio na šta cilja »mogu li ti ta tvoja sloboda i povoljne prilike omogućiti da postaneš čovek od znanja?«
»Ne!« rekoh energično.
»Kako onda možeš da žališ tu decu?« upita me ozbiljno.
»Svako od njih može postati čovek od znanja.
Svi ljudi od znanja koje poznajem bili su u svoje vreme dečaci poput tih koji su jeli hranu što je ostala iza drugih i lizali stolove.«
Don Huanov argument doveo me je u nepriliku.
Prema toj jadnoj deci nisam osećao sažaljenje zato što nemaju dovoljno hrane, nego zato što su, prema shvatanjima mog sveta, bila unapred osuđena na to da intelektualno zakržljaju. Međutim, po don Huanovom shvatanju, svaki od tih dečaka mogao je da dosegne ono što sam ja smatrao vrhuncem čovekovog intelektualnog razvoja, to jest mogao je postati čovek od znanja. Razlog iz kog sam ih žalio bio je neosnovan. Don Huan me sasvim potukao.
»Možda si u pravu«, rekoh. »Ali kako da čovek odoli želji, iskrenoj želji, da pomaže drugim ljudima?«
»Kako im se, po tvom mišljenju, može pomoći?«
»Olakšavanjem njihovih tegoba. Najmanje što se za druge može učiniti je to da pokušaš da ih promeniš. I ti sam to činiš, zar ne?«
»Ne, ne činim. Ne znam šta bih, i zašto bih išta menjao kod drugih.«
»A šta je sa mnom, don Huane? Zar me ne poučavaš zato da bih se mogao promeniti?«
»Ne. Ja ne pokušavam da te izmenim. Možda ćeš jednog dana postati čovek od znanja — to se nikad ne zna — ali to te neće promeniti. Jednog dana ćeš, možda, moći da vidiš ljude drukčije nego što ih sad vidiš i tada ćeš uvideti da ni na koji način ne možeš promeniti ništa u njima.«



»Da li bi mogao da mi kažeš nešto više o toj tvojoj ludosti koju držiš na uzdi, o tvojoj 'kontrolisanoj' ludosti?« upitah ga.
»Šta bi o tome želeo da znaš?«
»Molim te, don Huane, kaži mi šta je to 'kontrolisana' ludost?
« Don Huan se glasno nasmeja i pljesnu se rukom po bedru.
»Ovo je 'kontrolisana' ludost!« reče, pa se opet nasmeja i pljesnu po bedru.
»Šta hoćeš tim da kažeš?«
»Zadovoljan sam što si me najzad, posle tolikih godina, pitao za tu moju "kontrolisanu" ludost, mada mi ne bi bilo važno i da me to nikada nisi upitao. A eto, odlučio sam da budem zadovoljan, kao da mi je stalo do toga što si pitao, kao da je važno da li je meni do toga uopšte stalo ili nije. To ti je 'kontrolisana' ludost!« Obojica se nasmejasmo u sav glas. Zagrlih ga. Njegovo mi se objašnjenje učini divno, mada ga nisam sasvim razumeo. Sedeli smo kao obično na prostoru tačno pred njegovom kućom. Bila je sredina prepodneva. Pred don Huanom je bila gomila semenja koju je trebio. Ponudili mu svoju pomoć, ali me on odbi; reče da je to semenje dobio od prijatelja iz centralnog Meksika i da ja nemam toliko moći da bih ga smeo dodirnuti.
»Prema kome upravljaš tu svoju 'kontrolisanu' ludost, don Huane?« upitah ga posle duže pauze.
On se prigušeno nasmeja.
»Prema svakome!« uzviknu s osmehom.
»A kad se rešiš da je upražnjavaš?«
»Uvek kad bilo šta činim.«
Učini mi se da tu treba da rekapituliram to što mi je rekao pa ga upitah da li »kontrolisana« ludost znači to da njegovi postupci nisu nikada iskreni već da su to uvek postupci jednog glumca.
»Moji postupci potiču iz iskrenosti«, reče, »ali to su samo postupci jednog glumca.«
»Onda je sve što činiš ,kontrolisana' ludost!« rekoh, iskreno iznenađen.
»Da, sve«, odgovori.
»Ali to ne može biti istina«, negodovao sam, »ne može svaki tvoj postupak biti plod "kontrolisane" ludosti.«
»A zašto ne?« upita me s tajanstvenim izrazom lica.
»Zato što bi to značilo da za tebe ništa nije važno i da ti uistinu nije ni do čega stalo. Eto, uzmi mene, na primer. Hoćeš li time da kažeš kako ti je svejedno hoću li ja postati čovek od znanja ili neću, da li ću umreti ili neću, ili bilo šta slično?«
»Tačno! Svejedno mi je. Ti si za mene isto što i Lusio ili bilo ko drugi u mom životu — moja ludost pod kontrolom.«
Odjednom osetih čudnu prazninu. Očito, nema pod bogom nikakvog razloga iz koga bi don Huan trebalo da je stalo do mene, ali, s druge strane, bio sam gotovo siguran da sam mu ja lično drag; mislio sam da drukčije ne bi ni moglo biti pošto mi je uvek kad sam bio s njim poklanjao punu pažnju u svakom trenutku. Palo mi je na um da don Huan to kaže možda zato što se nešto ljuti na mene. Pa ja sam, najzad, odustao od njegovog učenja.
»Čini mi se kao da ne govorimo o istome«, rekoh. »Nije trebalo da sebe uzmem za primer. Hteo sam u stvari da kažem kako na svetu začelo postoji nešto do čega ti je stalo i to tako da se to ne može podvesti pod tvoju 'kontrolisanu' ludost. Mislim da čovek ne može da živi ako mu baš ni do čega nije zalsta stalo.«
»To se odnosi na tebe«, reče. »Tebi je stalo do ovoga ili onoga. Pitao si me za moju 'kontrolisanu' ludost i ja sam ti rekao da je ludost sve što na ovom svetu činim, bilo u odnosu na sebe ili na druge ljude, jer ništa u stvari i nije važno.«
»Stvar je u ovome, don Huane: ako ti ni do čega nije stalo, kako možeš i dalje da živiš?«
Nasmejao se, pa je posle kraće pauze, u kojoj je izgleda razmišljao da li da mi odgovori ili ne, ustao i otišao u zadnji deo svoje kuće. Pošao sam za njim.
»Čekaj, čekaj, don Huane«, rekoh. »Zaista želim to da znam; moraš mi objasniti šta si tim hteo da kažeš.«
»Možda se to i ne može objasniti«, reče on. »Stalo ti je do izvesnih stvari u životu zato što su važne; tebi su začelo važni tvoji postupci, ali za mene više ništa nije važno — ni moji ni bilo čiji tuđi postupci. Živim ipak i dalje zato što imam volju. Zato što se ta volja kalila celog mog života i što je sad čista i zdrava tako da više nije važno to što za mene ništa nije važno. Moja volja upravlja ludošću mog života.«
Čučnu pa pređe prstima po nekim travama koje je izneo napolje da se suše na velikom komadu sargije.
Bio sam zbunjen. Nikad ne bih ni pomislio da će moje pitanje odvesti razgovor na tu stranu. Posle podužeg ćutanja setih se nečega. Rekoh mu da su, po mom mišljenju, neki postupci drugih ljudi veoma važ¬ ni. Ukazah mu na to da je atomski rat najdrastičniji primer takvog postupka. Rekao sam da je za mene uni¬ štenje svakog života na zemlji krajnje zapanjujući čin.
»Veruješ to zato što misliš. Razmišljaš o životu«, reče don Huan, a oči mu blesnuše. »Ti ne vidiš.«
»Da li bih drukčije mislio kad bih video?« upitah.
»Kad čovek jednom nauči da vidi, ostaje na svetu potpuno sam, bez ičega osim ludosti«, reče don Huan zagonetno.
Ućuta časak pa me pogleda kao da ga zanima kako su njegove reči delovale na mene.
»Tvoji postupci, kao i postupci drugih ljudi uopšte, tebi se čine važni zato što si naučio da misliš kako su važni.«
Izgovorio je reč »naučio« naglasivši je toliko da sam morao da ga pitam šta hoće tim da kaže.
On ostavi one trave pa pogleda u mene.
»Mi naučimo o svemu da mislimo«, reče, »a onda izvežbamo oči tako da vide ono što gledaju onako kako mi mislimo o tome što gledamo. Gledamo sebe već uvereni da smo važni. I zato moramo i da se osećamo važnim! Ali kad čovek nauči da vidi, uviđa da više ne može da misli o stvarima koje gleda, a kad ne može da misli o tome u šta gleda, onda mu sve postaje nevažno.«



»Kako se čovek od znanja koristi svojom 'kontrolisana' ludošću kad se desi da mu umre neko koga
voli?« upitah.
Don Huana je iznenadilo moje pitanje i on me pogleda radoznalo.
»Eto, uzmi, na primer, svog unuka Lusija«, rekoh.
»Kad bi on umro, da li bi tvoji postupci bili plod tvoje,kontrolisane' ludosti?«
»Uzmi mog sina Eulalija, to ti je bolji primer«, mirno odvrati don Huan. »Na njega su se sručile stene kad je radio na probijanju panameričkog auto-puta. S 'kontrolisana' ludošću postupao sam prema njemu kad je bio na samrti. Kad sam stigao tu gde se miniralo, on je već bio gotovo mrtav, ali njegovo telo bilo je tako snažno da se i dalje kretalo i trzalo. Stajao sam pred njim i rekao njegovim drugovima u ekipi da ga više ne miču; poslušali su me i stali oko mog siha, gledajući u njegovo izmrcvareno telo. I ja sam bio tu, ali nisam gledao. Sad sam koristio svoje oči da vidim kako se njegov život rasipa, kako se nezadrživo širi van svojih granica, kao magla od kristala, zato što se život i smrt tako mešaju i šire. Eto, to sam činio dok je moj sin umirao. To je sve što čovek može da učini, a to je ,kontrolisana' ludost. Da sam gledao u njega, ja bih video kako postaje nepomičan i osetio bih krik u sebi, zato što ga više nikada neću videti onako stasitog kako hoda po zemlji. Umesto toga video sam njegovu smrt i tu nije bilo ni tuge ni osećanja. Njegova smrt bila je ista kao i sve ostalo.«
Don Huan malo oćuta. Učini mi se da je tužan, ali on se tad osmehnu i potapša me po glavi.
»I tako se može reći kad smrt dođe po nekoga koga volim, moja 'kontrolisana' ludost navede me da oči pomerim i da se njima služim ne da gledam nego da vidim.«
Mislio sam na one koje ja volim i osetih kako me neodoljivo obuzima teško sažaljenje nad samim sobom.
»Kako si srećan, don Huane«, rekoh. »Ti možeš da ,,pomeriš" oči, a ja mogu samo da gledam.«
Moje reči bile su mu smešne i on se nasmeja.
»Srećan, nije nego!« reče. »To je težak posao.«



»Razlog naše nesreće je želja. Ali kad bismo naučili da se odreknemo svih želja, onda bi nam i ono najmanje što dobijemo bilo pravi dar. Smiri se poklonio si Hoakinu lep dar. Biti siromašan ili oskudevati samo je ideja, a to je i mržnja, glad i bol.«
»Ne mogu to iskreno da poverujem, don Huane. Kako glad i bol mogu da budu samo ideje?«
»Za mene su to sada samo ideje. To je sve što znam. Toliko sam postigao. Sposobnost da to učinimo je sve što imamo da bismo se suprotstavili silama života, znaš; bez te moći mi smo smeće, prah na vetru.«
»Ne sumnjam da si ti to postigao, don Huane, ali kako bi to mogao da učini običan čovek kao što sam ja ili mali Hoakin?«
»Naše je da se kao pojedinci opiremo silama svog života. To sam ti već bezbroj puta rekao: samo ratnik može da se održi u životu. Ratnik je svestan da čeka i zna šta čeka, i dok čeka, on ništa ne želi tako da mu je sve što dobije, pa makar to bilo i nešto najbeznačajnije, više nego što može da primi. Ako mu je potrebno da jede, snaći će se, zato što nije gladan; ako ga zaboli neki deo tela, naći će način da bol ublaži, zato što on ne pati. Biti gladan ili osećati bol znači da se čovek opustio i da više nije ratnik; ako se to desi, uništiće ga sile bola i gladi.«