Moja bol...

Day 1,319, 02:20 • Published in Serbia Serbia • by steVVEGI

Bol, ona najteža, pritajena i pokvarena... Bol za koju ne znaš gde te boli... Ustvari, boli te ono što ni jedan doktor ne može da izleči... Boli te duša... Telo je zdravo, samo na pogled, jer sa bolom u duši tvoje telo postaje ranjivo, mnogo ranjivije nego ikada... I staro...

Kažu da se ta bol leči vremenom. Kojim vremenom? I koliko je potrebno tog leka? Koliko vremena treba da popiješ, ne bi li te ta bol prošla? Pitam ih ja, a oni mi kažu da sve zavisi od osobe do osobe i od toga koliko je ta bol, zbog koje te boli duša, jaka...

Tako dakle? Onda meni taj vaš lek pomoći neće... Svo vreme ovoga sveta dovoljno nije... Jer ta bol koja je meni razorila dušu je prejaka... I prelepa...

Kažu mi da mi onda pomoći nema i da samo mogu da olakšam sebi tako što neću misliti na bol... bol će biti večna, bol će biti moja tiha patnja... I neće niko znati za to... Biću bolesnik bez postelje, veseljak bez prijatelja, tužni komičar bez pozornice...

Onda moram olakšati sebi... Ne, neću misliti na svoju bol, prošetaću gradom, pozvati stare prijatelje, radiću one poslove koje sam, onako bolan, zanemario... Znam da će bol ostati, ali... neće me toliko boleti...

Šetam gradom, prolazim kroz poznate ulice... Sećam se mesta gde smo se ljubili, mesta gde me nežno uhvatila za ruku, mesta gde sam joj govorio najslađe stvari, gde sam u njenom oku uhvatio onu iskricu, istu onu, zbog koje je ta moja bol toliko jaka sada... Prokleta iskrica... Bar da je nikada nisam video... Gledam druge parove... tako smo se i mi do skora šetali gradom, mojim gradom... Nedostaje mi ta šetnja... I ta prokleta iskrica...

Ne vredi, šetnja mi pomoći neće, ne mogu da šetnjom da skrenem misli sa bola... Pozvaću prijatelje, uletećemo u neku kafanu i jedino tako neću misliti na bol...

Da, tu je staro društvo, konačno na okupu... Svako pritisnut svojim problemima, ali opet veseo... Ili glume veselost, kao što je i ja upravo glumim... Bol se ne smanjuje, čak se povećava sa svakom novom turom, zamućuje mi mozak, zatvara oči i počinjem da maštam... Maštam o bolu, o tome kako sedi pored mene u ovom trenutku... o tome kako je svaka moja šala, kojoj se celo društvo smeje, uzaludna... Kako bi ta ista šala bila mnogo lepša, ubačena u pravom trenutku, samo da je bol pored mene... Da se i ta bol nasmeje, onako, kako samo ona ume... I da joj, dok se smeje, vidim onu iskricu u očima... Prokletu iskricu... Iskricu moga bola...

Odlazim kući, ni čavrljanje sa društvom mi pomoglo nije... Bol ne prolazi... Ulazim u stan i gledam monitor... Sedam, otvaram svoje stare tekstove, čitam ih jedan po jedan... lagano, pokušaću da ne mislim na nju... i onda naletim na "u inat kiši", na "10 piva", na "možda"... A bol je sve jača i jača... I stalno mi je pred očima... Sa svakim pročitanim slovom, svakim zarezom, tačkom bol se povećava, bol mi je pred očima... Sada već ne znam da li našu zajedničku sliku gledam na monitoru ili mi je urezana u sećanju... Ali eto je, ispred mene, moja bol i ja...

I dok je gledam, shvatam da je ta bol nešto najlepše što me je pogodilo... Shvatam da lepšu bol nikada neću imati i shvatam da sva ta bol vredi svakog minuta, sekunda, trenutka provedenog uz nju...

Moja bol ima najlepše oči... Mogu da ih gledam satima, sve se nadajući novoj iskrici, iskrici koja bi moju bol napravila bolnijom, iskricu koju samo njeno oko može da pokaže... Neće moja bol nikada ni znati da sam video tu iskricu... verovatno se pitala zašto sam joj rekao neke lepe stvari u nekom, za nju, beznačajnom momentu, a ni svesna nije da sam baš tog trenutka video tu iskricu... Iskricu bola... Ili ipak iskricu moje sreće...
Pogled mi pada na usne, najmekše usne koje su me ljubile... Usne koje pričaju najlepše priče, usne koje me drže mirnim satima... Usne koje će me proganjati ceo život... Za te usne bol koju osećam je ništavna... Zbog tih usana bi trpeo mnogo više, mnogo teže stvari, zbog tih usana...

Gledam u bol, dugo... i želim samo jedno, da zatvori te oči pune iskrica, napući usne pune žara i poljubi me upravo sada... Moja bol...

-Posvećeno njoj-