Join the new world

Hladno je. Strašna jeza prolazi kroz nas kao da je najoštriji nož ovoga sveta, a mi, kao najmekši sir koji sam ikada osetio. Nama to nije toliko smetalo. Prvih dana, jeza je hvatala strahom, a posle je sve stizalo hladnom i ljutom zimom pa da strah nismo ni osećali. Mir u kamionu, niko ni da progovori, ili od straha ili od straha da će se nesvesno zalediti i utonuti u belu smrt. Spavali smo, otvorenih očiju. Mada, od leda ni one same nisu znale da li spavaju. Krševi, planine i kamenjari gotovo se nisu prepoznavale pod belim jorganom što nosi zima. Kao u priči. Mnogo hladnoj priči. Kako izađosmo iz kamiona, sav led kao da otpade sa nas, kao da su se usta odledila, kao da nas je kojekakvo strašilo probudilo. Stadoh gledati bez ikakvih osvrta u jednom pravcu. Moj pogled da ne ode u nedogled sekla je dugačka, hladna, visoka i ponosna planina Dinara. kako koji zrak provirivao je iza Dinare grejući nas samo na pogled. Onda bih se trgao iz tog divnog sna, sanjajući o toplom i udobnom krevetu, samo da nisam ovde. Sedoh na prvi kamen gde su bili ostali. Želja nam je bila da založimo vatru, da se ogrejemo barem malo, ubijemo jezu i skinemo led, ali strah da se dim ne digne u prostrana plava neba iznad Dinare ali nas je nadjačavao strah da sa tim dimom ne odemo i mi vidi li ga neko sem nas. Toliko je hladno bilo da je toliko topao pogled prema mojim saborcima, prema Nikoli, mom najboljem prijatelju bio toliko hladan kao da smo omrzli jedan drugog, i želimo najgore u životu ako ga bude posle ovoga. Pričali su nam, a i bili smo svedoci da dimom ode i glava u nebesa. Tako nežan, primetan, mekan i topao dim, može biti tako zao da te izda, i zabode nož u leđa, više nego bilo ko na ovoj planeti zemlji. Paljenje vatre nam je i bilo zabranjeno, zbog bezbednosti drugih oko nas, jer ako se nama ne živi, možda ipak u tom sleđenom čoveku leži nekakva nada za životom. Pošto nismo smeli da palimo vatru da se ogrejemo, pa sam na sebi nosio izuzev uniforme, dva para dugačkih pantalona, džemper i oko struka i rebara zamotao nekakvo staro ćebe što sam dohvatio kad sam polazio iz kasarne. Rukavice sam našao negde pokraj puta, pitaj Bože koliko su stare, odakle su i čije su, ali poslužiće dobro. Mnogo bolje nego gola ruka. Kapu sam nekakvu staru svoju našao još što sam nosio kao dete i poneo je rekavši sebi trebaće mi ko zna, možda mi baš ona spase život. Preko nje vojnu kacigu, po obavezi. Nekakve krpice sam uspeo naći i stavio ih oko vrata. Pored svog tog tereta, morao sam da nosim pušku od barem deset kilograma, čuturu za vodu, dva seta municije koji su zajedno težili kao puška. Pored svog tog tereta na leđima sam nosio ogroman vojni ranac u kome su se nalazila još dva seta municije, prva pomoć, sa strane još jedno ćebe da se ugrejem ako ne daj Bože zatreba i vreća za spavanje van torbe iznad nje. Sva ta težina se nije ni osećala od hladnoće i jeze koja je tako nemo, snažno i bez pitanja prodirala kroz tela svih nas. Kroz nemu šetnju po kamenjaru prekrivenom belim jorganom, kroz tišinu prolama se samo misao koja je probijala led strahom hoću li preživeti, da li sa se zaledio, ima li nade i ima li kraja ovom zlu. Kroz svu tu tišinu i prolamanja u mislima, tišinu razbi rafalna paljba u trenutku. Bez ikakvog razmišljanja otrgnut iz polu sna, bacio sam se u neki jarak sa leve strane, dovoljno dubok da u njega zalegnem da budem otežana meta za gađanje. Ipak ispostavilo se da je naš čovek utonuo u san, od umora i pored tolikog leda zaspao, da je nesvesno zgrčio ruku i povukao prekidač. Kada se sve smirilo i kada smo skoro svi izašli iz zaklona, odjednom kreće da puca desetostruko jače po nama kada su sva očekivanja ponovo nestala za napad tada je tek bilo najjače. Opet sam uhvatio isti zaklon, nisam znao da li je dobar, nisam znao ni od kuda nas gađaju, ni ko ni šta, umor me je savladavao. Borba je otpočela, prve granate padale su po našim položajima. Shvatio sam da mi zaklon i nije baš dobar, veoma loš, plitak, toliko plitak da kada bih samo provirio, a kamoli pucao bio bih pogođen na licu mesta. Bez mogućnosti i šanse za pomeranje mogao sam da slušam samo pucnjavu i "uživam" u njoj. Nisam baš ni najbolji položaj uhvatio za ležanje, ipak nekako sam se namestio da mi odgovara, pogled onako nakrivljen da vidim nebo i sa dna vidika izviruje Dinara. Hladno jutro, vedro nebo, sneg je prekrivao sve oko mene, zvuci metaka probijali su se kroz mirne proplanke i šumarke oko nas, ubijali u pojam i dosađivali umornim i tihim mislima. Ne mogavši ništa sem da slušam sve to, uživam u pogledu koji sam dobio u tom trenutku, na nekakvo čudo sam zaspao. Bez ikakvog razmišljanja da nisam u vreći za spavanje, već na snežnoj, hladnoj, vlažnoj, surovoj i opasnoj podlozi. Priče su kružile ko je legao "go" na hladnu zemlju, na njoj bi i ostao. Nešto nalik beloj smrti, osećaš da ti je toplo i onda samo utoneš u san. Takav osećaj i toplina su me mamile dok nisam zaspao. Možda i po poslednji put, na najduži period. Bitka se primirila, a naši krenuše brojati ranjene i mrtve. Kako mi pričaše, jer sebe nisam mogao da vidim, kapetan je došao do mene i počeo da me budi. Ne ustadoh. Lupiše mi 7-8 jakih šamara. Ništa. Bitka je još trajala, čuo se po koji pucanj u daljini neki malo bliže. Nikola mi prilazi i pokušava da me budi - ne ustajem. Uzima pušku i ispucava rafal pored moje glave u vis ne bi li me probudio. Ne ustajem. Meni sve crno pred očima, ništa ne osećam, ne čujem, ne znam za dešavanja, nestala je sva jeza, hladnoća, led kao da je pao sa mene, kao da nema svog tereta što sam nosio. Kapetan priđe i reče - mrtav je. Odjednom kao da me je nešto trglo, ali sve isto samo da sam nešto osetio, ali je sve i dalje crno ništa ne osećam samo kroz glavu mi odzvanja - mrtav je. Pokušavam da se pomerim znojim se, ali ne pomaže. Odjednom, prividela mi se Presveta Bogorodica. Obli me takva jeza kakvu nikada u životu nisam osetio, pa sam i one najgore i najstrašnije zaboravio. Uspeo sam da se pomerim, ustanem i potrčim za četom, oni svi snuždeni su silazili niz brdo, a ja za njima, i još me nisu primetili, uzvikujem "Živela Krajina" , oni se okrenuše i svi u glas, "Živela". Tada sam znao, da sam živ, da još ima nade, da još majke rađaju Obiliće! Počeli su da me grle, čude se, a ja sam samo kleknuo i - prekrstio se.