Join the new world

Bližila se još jedna hladna decembarska noć, snežni sumrak naterao me je da usporim svoje korake. Na kraju krajeva, nije ni bilo potrebe da žurim, verovala sam da ću imati dovoljno vremena da sve pripremim za sutrašnji veliki događaj.
Kada sam stigla na ugovoreno mesto, tamo me je sasvim neočekivano dočekao Miroslav023.
-Heroina, molim te, ako možemo da izmenimo malo ona pitanja... Znaš, svašta se izdešavalo ovih dana, lepo bi bilo da prokomentarišeš ta dešavanja.
Uzela sam u ruke papir sa pitanjima i ispratila Miroslava koji mi je još jednom obajsnio kako da mu odgovorim na pitanja.
U tom trenutku ugledah P. kako mi prilazi žurnim korakom.
-Je l' kasnim?- upitala je.
Nasmejah se i odgovorih:
-Ne kasniš, odloženo je za sutra.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Sedela sam u samom ćošku prostorije i listala rokovnik. Malo je vremena ostalo do izbora, a ja nemam ni 10% od potrebnog broja članova.
-Odustani- trgnuo me je nečiji glas- nemamo vremena.
Podigla sam glavu i ugledala misterioznog gospodina.
-Ko ste vi?- upitala sam pomalo ljutito i brzo zatvorila rokovnik.
Skinuo je šešir i tada prepoznah drago lice.
-Dragi X, odakle ti pravo da se mešaš u moj posao, m?- upitah sada uz osmeh.
-Ha ha, pa znaš da ja znam bolje čak i od tebe.
-Znam, znam- rekoh pomirljivim glasom- Verovatno si u pravu i ovaj put. Odustajemo.

Dok smo X i ja uz kafu kreirali neke velike planove za naredni mesec, prostorija se polako punila i bilo je vreme da se završavaju politički razgovori i da krenu pripreme za sutrašnji veliki dan. X me je pozdravio i uz obećanje da ćemo se ponovo videti uskoro, otišao svojim putem.
Ubrzo na vratima ugledah i Rechketa. Izgledao je zabrinuto i brzo požurih ka njemu.
-Šta se desilo?- upitah ga.
-Nešto je iskrslo, moram već sutra da idem.
Samo sam pognula glavu i istog trenutka su mi se oči napunile suzama. Prišao mi je bliže, pomazio me po obrazu i lagano mi svojom rukom podigao glavu, gledajući me pravo u oči. Videla sam neki blagi osmeh na njegovom licu koji me je zbunio. Zar je ovo neka šala u pitanju? Zar može da se šali sa takvim stvarima?
-Obriši te suze i saslušaj me- rekao je vedrim glasom, a onda nastavio- Sve sam sredio. Večeras će sve biti obavljeno, svima je javljeno i svi dolaze večeras.
Na vratima tada ugledah M i E, kako nas gledaju sa osmehom i tada sam znala da je sve u redu.


* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

-Heroina, da li ti uzimaš za muža našeg kolegu rechkea, da ga čuvaš i paziš, da mu daješ itd. i u dobru i u zlu?
-Daaaaa!
- Kolega Rechke, hoćeš li da uzmeš našu herojinu za ženče, da je voliš, maziš i paziš i da više veruješ njoj nego očima svojim?
-Hoću!
-Možete da poljubite mladu...


* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Dok su svuda oko mene treštali zvuci neke svadbarske pesme, a Rechke i ja nazdravljali sa gostima, primetila sam da mi zvoni telefon. Iznenadih se kada videh da me CMLOKO zove tako kasno i pretpostavila sam da je u pitanju neka vrlo važna stvar. Čim sam se javila, rekao je:
-Slušaj, treba mi hitno jedna usluga. Plaćam u goldima...
Izašla sam napolje da na miru obavim taj poslovni razgovor, a Rechke je izašao za mnom i stao nedaleko od mene, razgovarajući sa S. Kada sam završila razgovor pošla sam ka njima.
-Je l’ sve u redu?- upitao je Rechke.
-Jeste, trebalo bi da mi legne neki gold sutra.
-Jesi li čula možda šta je bilo sa onim pregovorima sa Hrvatskom?
-Mislim da su bili neuspešni, kao što sam i predpostavila da će biti...
Nastavili smo da komentarišemo događaje koji su obeležili protekle dane i koji su nas oboje iznenadili, kada nas je S prekinuo rečima:
-Slušajući vas kako pričate o tome, shvatam da ste stvarno stvoreni jedno za drugo.
Svo troje smo se nasmejali i zatim se vratili unutra.


* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Ležeći zadovoljno u Rechketovom zagrljaju, gledala sam kako napolju sviće još jedan hladan decembarski dan. Tada sam shvatila da ću uskoro morati da ostanem sama u ovom krevetu i tužno upitala Rechketa:
-Zar stvarno moraš da ideš?
-Moram- tužno je odgovorio, a onda veselijim glasom dodao- Tu sam za par dana i obećavam da ću nadoknaditi sve kada se budem vratio. Odmori, čeka nas medeni mesec i mnogo neprospavanih noći.
-Mmmm, jedva čekam- rekoh dok sam se još čvršće privijala uz njega.
-Znaš- nastavila sam da pričam- mislim da ipak neću moći da odmaram, čeka me dosta posla. Miroslav me čeka za intervju, stranka čeka dalje instrukcije, mailovi na koje moram da odgovorim su se nagomilali, moram da objavim obećani članak...
-Polako- prekinuo me je i pokušao da me uteši- Ne moraš sve to danas da uradiš, neće ti niko zameriti ako malo zakasniš.
-Ali...
-Nema ali- opet me je prekinuo i spustio svoje usne na moje.
U tom trenutku zaboravih na sve...


* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Negde oko podneva, nakon što sam završila razgovor sa Miroslavom i svrativši do banke konstatovala da još uvek nema ništa od CMLOKOve uplate, požurila sam do sedišta stranke. Tamo me je dočekao X.
-Moram da razgovaram sa tobom.
Po izrazu njegovog lica sam shvatila da je nešto krenulo naopako. Uzela sam kafu i pozvala ga u svoju kancelariju. Čim je zatvorio vrata, počeo je da priča:
-Napustili su nas neki ljudi i predpostavljam da ti nosiš najveći deo odgovornosti za to. Ako nešto obećaš, njima ili bilo kome, potrudi se da to i ispuniš. Ako kažeš da će nešto biti za dva dana, onda neka to bude za dva dana. U suprotnom, ne obećavaj ništa. Znaš da ljudi više nemaju poverenja u tebe, nakon što si letos išla na odmor u Brazil, znaš da im je to još uvek trn u oku...
-Dobro- prekinula sam ga- jasno je meni sve to, ali mi nije jasno kako bar ti ne možeš da shvatiš da mi je privatni život na prvom mestu!?
-Ne!- lupio je šakom o sto- Privatni život ne sme da ti bude na prvom mestu! Dokle god ovu našu državu na staviš na vrh liste svojih prioriteta, ni na jednim izborima nećeš imati nikakve šanse!
Ustala sam i žurno krenula ka vratima.
-Gde ćeš?- upitao me je X, sada već mirnijim glasom.
-Da obavim neke poslove. Zvaću te kada budem završila, neophodno je da se ponovo vidimo koliko već sutra.


* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Dok sam lagano koračala ulicom, gledala kako se topi sneg i uživala u to malo sunca koje se probilo kroz oblake, pozvala sam Rechketa.
-Srećo- rekoh razdraganim glasom- ako ne pre, na leto te vodim u Brazil!
-Stvarno?- uz smeh me je upitao.
-Da, da. Cenim da ću se dokopati te predsedničke fotelje i da ću uspeti da uštinem malo para sa državnog računa.
-Ha ha, ti opet o tome, a mislio sam da si odustala od te ideje.
-Ma neeee, zašto bih odustala- rekoh još veselijim glasom- Znaš kako kažu: kud svi, tu i mali Mujo.
Oboje smo se nasmejali i nakon par rečenica završili razgovor.
-E tako- rekoh tiho za sebe- Odoh sada da nađem Utopiju. Vreme je da se preduzmu konkretni koraci.