Join the new world

Грб Царства


Римско царство је период у историји Рима од 27. г.п.н.е. до 476. г. Настало је након реформи које је спровео Октавијан Август. У том тренутку, ова држава се простирала на три континента - Европу, Африку и Азију. С обзиром да је покорила Грчку цивилизацију, која је била старија, званични језик у овој земљи је, поред латинског био Грчки, али само на истоку, где су се некад простирале грчке земље. Становништва је званично било 88.000.000, а пространство 6.500.000 квадратних километара. Главни град је, наравно, био Рим, али од, 11.9.330. г., други главни град је био Констатинопољ, који ће, када се царство буде и званично поделило на источни и западни део, добити назив Цариград, а касније Истанбул, који се одржао до данас.


Мапа царства у најбоље доба


Не бих више да досађујем са прецизним подацима, па ћу вам навести укратко периоде царства, од успостављања, па до пада.

Дакле, царство је успостављено 27. г.п.н.е., након распада Другог тријумвирата (тријумвират - савез тројице, прим. ауто.), који су чинили Марко Антноије, Марко Емилије Лепид и Октавијан, а који је успостављен 43. г.п.н.е. Марко Емилије Лепид је од самог почетка био у подређеном ставу у односу на другу двојицу тријумвира, па је и пребачен у готово небитну провинцију Африку нову. Седме године, од како је постао један од тријумвира је оптужен да спрема заверу против Гаја Октавијана и том приликом су му одузете све титулу. Африка нова припала је М.Е. Лепиду, који се тамо оженио са Клеопатром, са којом се после неуспелог рата против Октавијана, заједно и отровао. Битка која је пресудила ко ће владати Римом се одиграла 31. г.п.н.е. код Акција. Тако је, у кратким цртама, Октавијан дошао на чело државе.


Илустрација битке код Акција

Гај Октавијан је био јако лукав човек. Знао је да Рим неће тако лако прихватити архонта. Он је вратио све републиканске институције, Сенат, скупштине, трибуне, а затим је одбио да прихвати све титулу које му је нудио мањи број грађана, а које су биле везане за империју. 27. г.п.н.е. је вратио власт Сенату, и желео да се одрекне надмоћи над Египтом. Уместо тога, додељене су му Хиспанија, Галија и Сирија, од територија, и титула Августа (Augustus = узвишени). Четири године касније, и званично постаје цар. Ипак, он је више волео грађанске титуле, као што је принцепс сената, и први грађанин. Његово хладнокрвно владање и доношење разноразних одлука су и заслужне за дуговечност царства. 9 г.п.н.е. је усвојио Тиберија Клаудију, сина своје ћерке Јулије, и одредио га је за свог наследника. Од њега је происткла Династија Јулијеваца-Клаудијеваца. Август је поживео још 23 године, а након смрти га је наследио Тиберије.


Августов маузолеј, и његове две статуе


Након смрти Октавијана Августа (лат. Gaius Julius Caesar Octavianus Augustus), сменило се неколико династија, до кризе трећег века и доласка Диоклецијана на власт. Ове династије су владале у принципату, који се завршава са почетком домината. Династије су биле:
- Јулијевци-Клаудијевци 14. - 68. г.
- владавина војничких царева 68. - 69. г.
- Флавијевци 69. - 96. г.
- династија Антонина 96. - 193. г.
- династија Севера 193. - 235. г.
Након тога, долази криза трећег века, до 284. г., и онда почиње доминат.

Ја ћу покушати да у наредним бројевима пишем, о овим династијама - један број, једна династија. Биће то кратке биографије владара.

Доминат је трајао до 476. г., када је царство пало под најездом варвара.
У међу времену, крајем четвртог века, цар Теодосије је својим синовима поделио царство. Старијем сину Аркадију је оставио источно царство са центром у Констатинопољу, а млађем сину Хонорију западно, са центром у Риму. Сама чињеница да је старијем сину оставио источни део нам говори о томе колико је тај део био развијенији. Тај део ће се одржати у животу до 1453. г., а касније ће добити назив Византија. Последњи цар је био Константин XI Драгаш Палеолог. Последњи владар западног царства је био Валентијан III.

Религија царства је у почетку била Политеизам - многобоштво, а један од истакнутијих култова је био култ цара. Од 313. г., званична религија постаје хришћанство. Те године је Константин велики, рођени Нишлија, потписао Милански едикт, чију хиљадуседамстоту годишњицу смо обележили прошле године. Иначе, он је и творац Констатинопоља.

То би било то за овај број, за наредне бројеве сам већ најавио шта ћу писати. Поздрав, о7