ПЕТАР КОЧИЋ

Day 2,476, 04:04 • Published in Serbia Serbia • by FighterBDZK
Петар Кочић (Стричићи код Бање Луке, 29. јун 1877 — Београд, 27. август 1916) је био српски песник, писац и политичар. Рођен је у селу Стричићи на Змијању, на планини Мањачи код Бање Луке, у данашњој Републици Српској и Босни и Херцеговини.




„У Кочићевим необјављеним белешкама сачувано је једно предање о постанку имена Кочић, које ћемо овде као интересантно навести. У Павићима под Градином живела је некад удовица са седморо или осморо деце, која би увек ранила. Стога су је прозвали квочком, а по квочки је њен пород и потомство названо К(в)очић“



Родна кућа Петра Кочића

Родио се на Змијању у врлетном троуглу планина између Бањалуке, Јајца и Кључа, изнад река Рибника и Сане, од оца Јована и рано умрле мајке Маре, коју није ни упамтио. Брат се звао Илија, а сестра Милица. Породична слава била је Михољдан.

Основну школу је учио у манастиру Гомионица где му је отац, закалуђеривши се као удовац, био игуман. Гимназију је почео учити у Сарајеву, али је због србовања истеран из трећег разреда те прешао у Београд и ту завршио гимназију. Филозофију је учио у Бечу. Године 1904. је дошао у Србију и кратко време био наставник у Скопљу. После две године се преселио у Сарајево, као чиновник „Просвете“, али је убрзо отпуштен због учешћа у радничком штрајку и протеран у Бањалуку. Уочи анексије Босне и Херцеговине од Аустроугарске, Кочић је покренуо лист „Отаџбину“ у Бањалуци и створио своју политичку групу која је проповедала борбу против Аустрије и нарочито непоштедну борбу против остатака феудалног ропства. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у народним масама и код напредне омладине па је изабран и за посланика аустроугарског провинцијског Босанског сабора у Сарајеву. Видевши у њему противника државе, државни органи су га често хапсили и кривично гонили. На Кочића се гледало као на једног од најсмелијих подстрекача српског народног поноса и проповедника друштвене правде. Он је од оних у низу српских писаца и интелектуалаца, којима је ропство и правдање правде на слободу односило главнину снага. Уочи Првог светског рата на њему су примећени знаци душевног растројства. Оболели Кочић умро је у београдској душевној болници за време окупације.

Кочић је написао три збирке приповедака, од којих су и „С планине и испод планине“ и „Јауци са Змијања“ и две политичко-социјалне сатире: Јазавац пред судом (позоришни комад) и Суданија (дијалог). Снимљен је 1988. филм Јазавац пред судом по његовом сценарију.


Парк Петар Кочић у Бања Луци

Кочић се одушевљава једноставношћу српског народног језика и народним животом. Он постаје песник крајишких пејзажа и крајишког живота, сликар модрих планина и тамних старих шума, песник сеоског здравља, примитивне снаге „кршних девојака и жестоких младића“. Моћан дах природе и крепког, природног и примитивног живота осећа се у свима његовим приповеткама. Као и Станковић и Ћипико, тако и он љубав схвата као врховни нагон, неодољив и кобан уједно.

Његова је велика популарност везана за његов борбени српски национализам и велику љубав према српском крајишком кмету. Он је смели и борбени бунтовник не само против туђинског политичког подјармљивања већ против сваког економског ропства. Местимично у својим приповеткама и нарочито у политичко-социјалним сатирама, он постаје проповедник слободе и друштвене правде, заштитник убогог српског сељака. У Давиду Штрпцу у „Јазавцу пред судом“ снажно је психолошки уобличио тип лукавог и притуљеног српског босанског сељака, кога вара и пљачка туђинска власт и домаћи зеленаши. Та драматизована сатира доживела је тринаест издања и у доба после анексионе кризе била најпопуларнији спис српске књижевности. „Суданија“ је његова познија сатира, из доба сумрака његова талента, али „Јазавац пред судом“ није само политичка сатира локалног значаја, већ има дубљи социјални смер и прелази границе времена и простора у коме је смештена радња приче. Давид Штрбац није само српски босански крајишки сељак, већ сељак уопште, вечно варан и вечно искоришћаван сељак који је свестан свога очајног положаја и тражи правду. Иако је он дат у комичном оквиру, он ипак изазива дубоко саучешће — сузе кроз смех. Такав хумор могао је дати само прави песник, само онај ко је дубоко саосећао ca својим јунаком. И публика и књижевна критика још су под утиском политичких алузија на бившу аустроугарску владавину, које данас немају интереса. Зато је „Јазавца пред судом“ тешко данас схватити изван предратног оквира, са ширим и општечовечанскијим смером, који он несумњиво садржи.



Споменик Петру Кочићу у Београду.