ГВОЗДЕНИ ПУК!

Day 2,471, 16:01 • Published in Serbia Serbia • by SenSeiZile

На крвљу натопљеним обалама Брегалнице Топличани су стекли ореол непобедивих, који никад не узмичу, и право да једини међу пуковима српске војске понесу име Гвоздени.

Читава Топлица слегла се у центар Прокупља 7. октобра 1912. године.
Уз звуке марша „Дрино водо хладна” ка Марковом камену, па даље према Куманову стројевим кораком одлазили су синови, браћа и тек венчани супрузи, сељачки синови који су гуњ заменили за војнички шињел, да „сврше народну ствар“ па да се врате својим њивама.

Пет хиљада цветвова Топлице, Јабланице и Заплања, стари између 21. и 31. године, војници пешадијског пука „Књаз Михаило“, уздигутих глава су кретали да „свете Косово“.
Мајке, сестре, деца и остарели очеви испратили су их са зебњом у срцу, надајући се брзој победи и срећном повратаку кући. Нико није ни сањао да ће своје најмилије видети тек за осам година, и то само оне које је судбина поштедела страдања у огњу и паклу рата. Од куће су отишли младићи, сељаци. Вратили су се прекаљени ратници, поносног држања и груди отежалих од силних одликовања. До повратка их је водио дуг пут.

Пук „Књаз Михаило” је учествовао у свим биткама Првог балкасног рата: Кумановској, Прилепској и Битољској. После краћег затишја, након победе над Турцима, дошло је до сукоба са дојучерашњим савезником, Бугарском.
На крвљу натопљеним обалама Брегалнице Топличани су почели да стичу ореол непобедивих.
Ратна застава Другог пешадијског пука Моравске дивизије првог позива „Књаз Михаило” је била најодликованија застава у српској војсци.
Кроз пук је током рата прошло око 16 000 људи.
Двадесет и седам војника и официра пука били су носиоци по Две карађорђеве звезде.
Још преко 250 официра и војника понели су по једно ово одликовање.
Највеће признање храбри Топличани су добили 1921. године када је ковчег преминулог краља Ослободиоца Петра И Карађорђевића био прекривен заставом Гвозденог пука.

За њих се говорило да песмом иду у смрт.
Једна од њих је и нама добро позната:

Да ли чујеш мила
мога коња кас,
да ли чујеш са планина
зове те мој глас.

Засвираше трубе
заврши се бој,
звона звоне, зора свиће
враћам се роде мој.

Ај па, пукни зоро
стару мајку пробуди,
па да види
ко јој долази.

Ај па, пукни зоро
моју драгу да љубим,
беле груди
да јој загрлим.

Кад тамо далеко
видим оџак сив,
стару шљиву, родну њиву
враћам се кући жив.

А најбољих нема
однео их бој,
чувала ме слика твоја
враћам се роде мој!